Početak novembra 2009. je bio promenljiv. Sneg, pa jedan mraz, zatim toplo, kišovito vreme. Kako smo se samo spremali da provedemo protekli oktobar u gluvarenju po šumi. Trebalo je da se ide na Kopaonik, na Goč, … Međutim, letnje vreme je u drugoj polovini oktobra za dan prešlo u zimsko. Na planinama je pao obilan sneg i planinska sezona gljiva je bila završena. Mnoge jesenje gljive nismo ni videli zbog jako toplog i sušnog vremena, a sada je hrast zamro pod snegom i mrazevima. U četinarima gljive tek stidljivo kreću, kao da je pola oktobra, a ne novembra. Bilo kako bilo, odbijamo da se smirimo, da zatvorimo sezonu gljivarenja.

Na nižim nadmorskim visinama, posle letnje-zimskog temperaturnog stresa, vreme se smirilo, palo je dosta kiše, uz umerene temperature. Kada krene jesenja sezona lova, vrlo je uputno da se ne gljivari nedeljom, jer pojedini nervozni lovci pucaju na sve što se mrda u šiblju, što šuška u lišću i pucketa u granju. Za (pojedine) lovce bi mogla da se upotrebi odrednica da je to organizovana grupa ljudi koja kroz šumu ide u kafanu. Naravno, većina lovaca su sjajni ljudi, zaljubljenici u prirodu, sa pojedinim lovačkim udruženjima imamo i sjajnu saradnju. Ali činjenica je da nije prijatno pod učestalom paljbom se koncentrisati na gljive (najčešće se koncentrišemo na živu glavu). Jedno od poznatih lovišta su i tereni oko sela Ugljarevac, baš tamo gde smo planirali da napravimo sledeći izlet. 

U Gljivarskom društvu Šumadije je uobičajeno da se u novembru gljivari baš tamo. Ti kameniti obronci planine Rudnik su pre pedesetak godina (i kasnije) pošumljeni crnim borom, tako da su na raspolaganju čisto borove šume, mešavina bora i hrasta, čiste šume kržljavog hrasta (on teško raste na kamenu), šume mladog bora. Kako borove iglice dobro čuvaju toplotu zemljišta, u novembru i decembru, ako nema jačih i stalnih mrazeva, bor je glavni čuvar gljiva. U šumama oko Ugljarevca česte jestive vrste su rujnica (L.deliciosus), borova slinavka (S.luteus), miška (T.terreum), ... Naravno nikakvo jelo ne može zameniti pentranje uz klisuru, kotrljanje niza stranu, trenutke predaha na osvojenim zaravnima, opušten korak po borovim iglicama, dok se gljive poput krtičnjaka pomaljaju naviše. Kako je opasnost mraza sveprisutna, većina njih je opremljena sredstvima za zaštitu od temperatura ispod nule,  sluzavim ogrtačima. 

Nekako u ovim šumama, najviše volim da tragam za puževačama (Hygrophorus spp.). Tu smo našli mnoge retke vrste, poput zlatne puževače (H.aureus) ili velike šarenoge puževače (H.latitabundus). Zanimljivo da je u ovim šumama veoma česta bleda puževača (H.ligatus), koju nisam našao ni na jednoj drugoj lokaciji.   

Dakle, da počnem priču o izletu koga ću pamtiti. Kako se povoljne vremenske prilike u novembru brzo pokvare, gljivarski izleti se planiraju dan za dan. Tako je raspoložena trojka, Mika, Steva i ja, našla zajedničku nit da se uputimo pravac Ugljarevca. Dan blag, oblačan, kiša još uvek ćuti, nema vetra, nema prepreka. Prolaze hrastovi šumarci, livade i oranice sa obe strane puta. Naum nam je bio da se pre krajnjeg odredišta, zaustavimo na jednom proplanku sa kržljavim hrastovima i grobljem bagrema. Na pomenutom prostoru neko je sadio bagrem (čitaj korov uvezen 1601. iz Severne Amerike) ali se on u pravilno zamišljenim drvoredima potpuno osušio. Vrlo čudno, pošto njemu prija skoro svako zemljište, izuzev ovog. Eee,  pa na tom proplanku je naša bašta bele jajare (Amanita ovoidea). Mediteranska gljiva koja eto raste u šumadijskim hrastovim šumama. Robusna bela gljiva, masivne bele pa smeđaste volve, puterastog, rastresitog vela koji štiti listiće, svojom veličinom dođe kao kakav gljivarski krajputaš. Na ovom, jugu okrenutom zemljištu, očigledno jako krečnjačkom (baznom), gde nećete nikad pronaći kajmakčaru (A.caesarea voli kisela zemljišta), svakog oktobra i novembra raste na desetine (nekad i svih stotinu) primeraka ove mediteranske i šumadijske gljive. Sada, u trećini novembra, tu je bilo dvadesetak primeraka bele jajare, od kojih je pet, šest bilo tek u stanju izvirivanja. Ako ne bude mraza, evo nas u decembru da posetimo mediteranske gljive (A.ovoidea nije za jelo preporučljiva vrsta). Dok se Steva i ja bavimo uslikavanjem jajare, Mika je pronašla na ostacima slame, srebrna gnezda (Cyatus olla). Zadovoljno škljoca fotoaparat.

Nastavljamo dalje. Na livadama ima puno turkinja (Leucoagaricus spp.), ponegde i rudnjača (A.campestris) ali na žalost one su sve ređa prilika. Parkiramo pored šume od mladih crnih borova. Bor svojim korenom razbija kamen i idealan je za takva siromašna zemljišta. U ovoj dobro poznatoj šumi borova slinavka (Suillus luteus) raste masovno. Ima i belih formi ove gljive (var. albus). Na više mesta borova vitezovka (T.fracticum) podiže iglice u krugovima. Ova veoma gorka gljiva je sveprisutna u ovim šumama. Vreme je vlažno, umereno hladno, idealno za daždevnjake. Nikada nisam video više smeđaste belke (Clitocybe rivulosa) nego ove godine. Zaposela je livade, šume, u krugovima, linijama, grupama, jednostavno ovo je njenih pet minuta. Mlada bleda puževača (H.ligatus) se probija do svetla. Tu je i uvek prisutna siva puževača (H.agathosmus), koja me mirisom neodoljivo podseća na lepak karbofiks, koga smo kao školska deca, lopaticom nanosili i lepili papir na časovima likovnog. Rujnice tek kreću, miške takođe. 

Kiša promiče, a mi još nismo na glavnom terenu, moramo dalje. Ostavljamo kola na uobičajenom mestu i krećemo ka jednom ovećem brdu pod borovom šumom. U međuvremenu, Mika donosi iz bagrenjaka koji se spušta u potok, nekoliko zanimljivih gljiva: jednu retku sunčicu (Lepiota forquignonii) i bubojeda (Cordyceps militaris), gljivu koja raste na ukopanim larvama insekata. Nisam je video do sada u prirodi (kao i prvo pomenutu). Obilazimo ciljano brdo blatnjavim putem, pokušavajući da nađemo zgodan prelaz, pošto nas od borove šume deli jedna duboka i strma klisura. Silazimo pažljivo u jendek, poštapajući se vernom gljivarskom opremom, pa se zatim pentramo i brekćemo uz jednu padinu obraslu grabom. Već sam stigao do granice borove šume. Dobra stvar je što nema vetra jer sam mokar, poprilično. U delu šume gde se mešaju hrast i bor, neko je detaljno sekao, odnosno trebio mlade hrastove. Ne znam svrhu ovog orgijanja motornom testerom, pošto tu ima mnogo više granja nego, verovatno željenog, ogrevnog drveta.

Na moje iznenađenje u čistoj borovoj šumi ima samo sunčica i sunčanica, mikoriznih gljiva ili će tek biti ili će dobar mraz zatvoriti sezonu. Jedva sam se malo osušio, kada zove Mika, pronašla je poskoka. Žurim preko jaruga i grana, razmišljam, kakav poskok posle dva snega i tri mraza. Kada je u Kragujevcu mraz minus dva, ovde je zasigurno minus pet-šest. Prilazim, čudim se. Nestvarno veliki poskok (pogotovo za mužjaka), zmijurina jedna, prućio se pored velikog bora. Po slobodnoj proceni imao je do metar dužine, što je nestvarna dimenzija za ovu vrstu zmije. Kako su iglice crnog bora prosečno dugačke 12-15 cm, pogledajte sliku i uporedite dužine. Kako zmija svake godine dobija na veličini, ovo je bio kakav kralj poskoka, poglavar veća staraca (poskok može da doživi 15-20 godina). Sam oblik glave i dimenzije su bile upečatljive. Na veoma tankom vratu bila je nasađena duguljasta glava u vidu koplja, roščić na nosu je bio veoma tanak i visok, zmija nije obraćala pažnju na mene. Računam ja, nije toplo, zmija nije hitra, škljocam fotoaparatom i približavam se. Trenutak kasnije, bio sam primećen, stara iskusna zmija se okreće prema meni, a meni se isto okreće. Vidim da poskok nema nameru da beži pa i ja odustajem od daljeg približavanja, dovoljno sam slika napravio. Kasnije sam čuo narodno verovanje, da kada zmija ujede čoveka ne može da se vrati u rupu, ostaje na zimi. Ne znam, ne plašim se zmija, nikada nam se putevi nisu ukrštali, a bilo je dosta bliskih susreta ali ova zmija je delovala nekako zastrašujuće, njene dimenzije takođe.

Vraćamo se, sedamo u kola, pa se vraćamo na točkovima, gledamo levo desno, stani, stani. Po livadama nalazimo rudnjače, turkinje, viline karamfiliće, tamne rudoliske (Entoloma sericeum), koje jako mirišu na brašno. Kiša već ozbiljno pada. Tamo negde prema Stragarima smo ostavili kralja poskoka da nađe svoj zimski bivak. Novembar mesec, nema rujnica, a ima poskoka, svašta.